Pakovanje pred putovanje je za mnoge ozbiljan psihološki izazov. Bez obzira da li ideš na tri dana u Banjaluku ili dve nedelje na more u Grčku, scenarijo se često ponavlja: kofer puca po šavovima, ruksak je nakrcan, a još guraš i neku kesu koju si „samo na brzinu napunio“. Na kraju, nosiš pola garderobera i još ubeđuješ sebe da si poneo premalo.
Šta ako zatreba?
Najveći krivac je ona čuvena misao: „Šta ako mi zatreba?“ Šta ako padne kiša? Šta ako izađemo u neki fensi restoran? Šta ako mi se pokvari telefon? Šta ako mi se ne ide u tom džemperu, nego baš u onom drugom koji je kod kuće? I tako, iz straha od nepredvidivog, počinjemo da trpamo. Po dva para cipela za svaki tip vremena, po tri „rezervne“ majice, dodatna torba za kozmetiku, još jedna za peškire i papuče, pa eventualno i daska za peglanje ako ostane mesta. Realno, čak i da sve to ponesemo, 70% stvari se ne izvadi iz kofera. Putovanja nisu modna pista, a ni tržni centar. Najčešće se vrtimo oko istih nekoliko komada u kojima nam je najudobnije, najpraktičnije i koje su – iznenađenje – bile na vrhu kofera.
Putno osiguranje kao zamena za „šta ako“
E sad, ono što ljudi često zaborave jeste da postoji bolji način da se nosimo s neizvesnošću, a da to ne uključuje vuču 25 kilograma nepotrebnih stvari. Zove se putno osiguranje. Zamisli da ti neko kaže: „Ej, ne moraš da nosiš celu apoteku, ako ti zatreba doktor – rešićemo.“ Ili: „Ako ti se izgubi prtljag, ne moraš da plačeš u aerodromskoj toaleti – osiguranje pokriva.“ Ta vrsta sigurnosti ti omogućava da spakuješ racionalno, jer znaš da u slučaju problema imaš nekog ko ti čuva leđa.
Ljudi često poistovećuju putno osiguranje sa „ako mi se nešto slomi“, ali to je mnogo više od toga. Pokriva zdravstvene troškove, kašnjenje ili gubitak prtljaga, otkazivanje leta, krađu, pa čak i pomoć pri snalaženju u stranoj zemlji. Ukratko – to je ono što trebaš da poneseš umesto još jedne jakne koju ni kod kuće ne nosiš.
Emotivna veza sa stvarima
Postoji još jedan razlog zašto nosimo previše – emotivna veza. “Ovu haljinu sam nosila kad smo išli u Rim, možda opet bude takva prilika.” Ili: “Ove pantalone sam kupio za planinarenje, a sad idemo na more, ali ko zna…” I tako, stvari dobijaju sentimentalnu vrednost, pa ih guramo u kofer više zbog sećanja nego zbog realne potrebe. To je okej ponekad, ali kad tvoj prtljag počne da liči na dnevnik uspomena – vreme je za ozbiljan rez.
Kako da se ne pretvoriš u pokretni ormar
Postoji jednostavno pravilo koje može da ti spasi i leđa i živce: ponesi ono što bi nosio kod kuće u tri dana običnog života. Ne ono što “možda” bude trebalo, već ono što znaš da nosiš. Ako i fali nešto – skoro svuda možeš nešto dokupiti. Osim pasoša i lekova na recept, skoro sve je zamenljivo. Uštedećeš sebi vuču, nervozu i vreme. I što je najvažnije – nećeš morati da sediš na koferu da bi ga zakopčao.
Nema potrebe za stresom – ni u pakovanju ni u putovanju
Putovanja bi trebalo da budu uživanje, a ne test iz logistike. Često se toliko premorimo pakovanjem i organizacijom da kad stignemo na destinaciju, treba nam dan samo da dođemo sebi. A može drugačije. Spakuješ se lagano, pametno, bez previše “šta ako” varijanti, poneseš osiguranje koje rešava stvari kad zatreba, i ideš sa idejom da ćeš improvizovati ako nešto fali. Put je uvek bolji kad si fleksibilan.
Na kraju – poneseš sebe i dobar stav
Najvažnija stvar koju nosiš na putovanje si ti. Tvoj osećaj za humor, tvoje strpljenje dok čekaš u redu na granici, tvoja želja da probaš nešto novo, i tvoja sposobnost da kažeš “nema veze” kad nešto ne ide po planu. Sve ostalo – može da stane u ručni prtljag.
I još nešto: sledeći put kad kreneš da pakuješ četvrti kupaći, samo se seti – putno osiguranje rešava probleme, a višak stvari stvara samo jedan. Bol u leđima.
